ВУК
Пожури лија, нечујна сјена, паперје меко нога је њена. Док јури тако уз гробни мук, пред њом на стази, створи се вук. -Гррр, куда журиш, кажи-дер ловцу; можда си негдје пронашла овцу? - Идем да дознам – лија све дува - зашто јеж кућу толико чува. -Ех, кућа, трице! – вели вук зао. -Та ја бих своју за јагње дао! Поћи ћу с тобом јер волим шалу, хоћу да видим јежа – будалу! |
|